Quote:Jugoslovensko kraljevsko činovništvo u Južnoj Srbiji



Vladan Jovanović21/05/2013








Daj Puniši šumu

Prolazeći kroz Kosovo nakon Prvog svetskog rata, mnogi strani zvaničnici i turisti, poput ekipe National Geographic Magazine-a, ostajali su fascinirani slikama seljaka kako oru noseći pušku na leđima. To je bio očigledan znak stepena militarizacije područja, a ono što se nije moglo tako jasno videti bilo je pitanje tamošnje administracije. Radikali su još 1913. u nove krajeve slali policijske službenike sumnjivih kvalifikacija, što je izazivalo konflikte između državnog činovništva i oficira. Uredbom o prvenstvu civilnih vlasti nad vojnim u novooslobođenim krajevima (1914), autoritet činovnika nad vojnim organima dodatno je pojačan, pa su predstavnici vojske sve češće kritikovali ponašanje civilnog činovništva.
Sama činjenica da su iz perspektive tadašnjih političkih elita Kosovo i Makedonija izgledali kao “sanatorijum za popravku rđavog činovništva” pretvorila je priču o jugoslovenskoj administraciji u hroniku neprekidnih zloupotreba javnih ovlašćenja. Iskustvo je pokazalo da je “sumnjivo” činovništvo tek na jugu moglo gotovo nesmetano ispoljiti svoju sklonost malverzacijama. Korumpirana birokratija je indukovala nezadovoljstvo u narodu, zbog čega su albanska i bugarska propaganda postale prijemčivije.
Tome su pogodovale i afere kojima je obeležena prva decenija jugoslovenske uprave na Kosovu, poput one u kojoj je sin Nikole Pašića falsifikovao potpise na kupoprodajnom ugovoru kojim su rudnici Trepča, Novo Brdo, Kopaonik i Zletovo prodati engleskoj firmi Selection Trust Company. Jednako loše mogla je delovati i afera u kojoj je radikal Puniša Račić (poznatiji po atentatu u Narodnoj skupštini), predstavljajući se kao “naslednik svetoga kralja Dečanskog”, zahtevao da mu se dodeli 3.500 hektara zemlje i šumskih kompleksa manastira Dečani.
Republika od 5.10.1922. je pisala kako je Nikola Pašić otezao sa odobrenjem kredita ministru šuma rečima: “Ne dam ti, ako ne daš Puniši šumu”. Novosti od 2.8.1924. prenose razgovor delegacije koja je Pašiću poručivala da uhapsi Račića jer je na svoju inicijativu sekao dečansku šumu. “Ako se ne obustavi seča šume, narod će se dići”, upozoravala je delegacija Pašića, na šta je ovaj lakonski uzvratio: “A mi ćemo poslati vojsku”.
Ma kako ova afera izgledala nadrealno, spor između Puniše Račića i Kraljevine SHS rešen je u korist ovog prvog, “na osnovu izvršne presude nezavisnog i pravilnog suda u Peći”. Pobedivši u sporu, Račić je podigao pilanu u kojoj je počeo da prerađuje borovo drvo.

Beneficirani radni staž

U takvoj atmosferi odvijao se pokušaj integracije novih krajeva, sa dosta komplikacija u političko-ekonomskom ali i organizaciono-kadrovskom smislu. Od 1922. na čelu opšte uprave stajali su oblasni veliki župani, potčinjeni Ministarstvu unutrašnjih dela. Na sledećem stepeniku hijerarhije bili su okružni načelnici kao pomoćni organi župana, često bez potrebnih stručnih kvalifikacija, što se može tvrditi i za sreske poglavare. Oblasne skupštine i odbori formalno su bili izborna tela, premda je široka suspenzivna moć velikih župana činila njihov rad besmislenim. Demokrata Mihajlo Kujundžić je 1923. bio impresioniran nedodirljivošću izvršnih organa na jugu:
“Tamo je bolje biti žandar, nego li ministar unutrašnjih dela u Beogradu; tamo je bolje biti šumar nego ministar šuma; tamo je bolje biti poljak, nego ministar poljoprivrede i voda. Sve je tamo moćno i bogato. Bogato je zato što je moćno i nesavesno.”
Mimo strogih odredbi Zakona o činovnicima (1923) državni službenici na jugu bili su najslabija tačka uprave. Njihovo seljakanje „po neminovnoj potrebi službe“, kao i obavljanje poslova van propisanih okvira uzrokovali su korumpiranost i gomilanje loših kadrova. Pokušaji centralne vlasti da beneficiranjem njihove službe suzbije korupciju nisu doneli rezultate, zbog čega je u jednom trenutku razmatrana smena kompletnog činovničkog aparata na jugu.
Ipak, ka Kosovu i Makedoniji se i dalje slivala reka kažnjenih i nekompetentnih „partizana“ koji su upošljavani kao prosvetni inspektori, agrarni poverenici, finansijski službenici, nadzornici puteva i sl. Neuspeh uspostavljanja pravedne administracije takođe je vodio onome što je istoričar Branko Petranović nazvao „porazom srpske politike u Južnoj Srbiji“.
Uprkos tome što su činovništvo u južnoj pokrajini karakterisali snaga turske tradicije, balkanski mentalitet i korumpiranost svih tipova, to nije ometalo njegovo rapidno uvećanje, premda ih je, u poređenju sa ostalim krajevima jugoslovenske kraljevine, na Kosovu i u Makedoniji bilo najmanje. Prema podacima iz 1931. na prostoru Vardarske banovine bilo je 22.000 državnih činovnika i nameštenika (ne računajući vojna lica), što je na jugoslovenskom nivou činilo nešto ispod 10%.
Uzroke činovničke nemarnosti i zloupotreba pre treba tražiti u nestabilnoj društvenoj i političkoj klimi, nego u normativnom okviru. Naime, državni službenici deklarativno nisu smeli ulaziti u bilo kakve poslove sa državom, niti biti članovi upravnih i nadzornih odbora državnih monopola, banaka, rudarskih preduzeća i sl. Činovnicima je formalno bilo zabranjeno mešanje u aktivnu partijsku politiku “a posebno u krajevima koji još nisu potpuno konsolidovani i zaštićeni od strane razorne propagande i uticaja, kao što je Južna Srbija”. U praksi je sve izgledalo drugačije.
Sami predstavnici lokalne uprave smatrali su da među činovništvom vlada apatija prema poslu zbog toga što nije bilo adekvatne nagrade. Ministarstvu unutrašnjih dela stizali su predlozi da se činovnička služba u Južnoj Srbiji limitira na tri godine (koje bi se računale dvostruko, kao i plata), te da se posle toga činovnicima omogući nastavak službe “u starim krajevima”, po sopstvenom izboru.
Vladi je predlagano da se plate činovnika značajnije povećaju, jer su bile manje od učiteljskih. Činovnici su bili primorani da iznajmljuju skupe stanove, pošto muslimani iz verskih i narodnih običaja nisu primali podstanare. Prema rečima radikalskog prvaka Jovana Ćirkovića, tamošnji činovnik se borio “i sa kancelarijom i van kancelarije, i sa kačacima, i sa komitama, i sa kim još ne”.
Stoga je i u Zakonodavnom odboru predloženo da se činovnicima provedene godine u Južnoj Srbiji računaju duplo, da im se prihodi povećaju 50% i obezbedi ogrev. U tom slučaju, smatralo se, ne bi bilo potrebe ni za kakvom mobilizacijom vojske, niti žandarmerije. Međutim, jedna važeća uredba kojom se činovništvu u Južnoj Srbiji priznavao beneficirani staž nije davala rezultata, pa se opravdano nametalo pitanje, koliko ima smisla udvostručiti ga?
Radikalski poslanik Toma Popović je smatrao da u Južnu Srbiju treba slati činovnike koji su prethodno navršili deceniju besprekorne službe, pa im tek onda davati beneficije i nagrade, jer, kako je rekao – “taj narod putem činovničkih porodica treba kultivisati”.
Da je dobra državna uprava zahtevala „zbrinuto činovništvo“ bili su svesni i članovi prve šestojanuarske vlade 1929. godine. Oni su takođe znali da je entuzijazam službenika jenjavao već samo par meseci nakon imenovanja vlade generala Petra Živkovića. A kako je ishod ambicioznih planova režima diktature zavisio od spremnosti državnih činovnika da prihvate novu ideologiju jugoslovenstva, državnim službenicima je naloženo da rade na iskorenjivanju strančarenja u nadleštvima.
Uz glorifikovanje režima diktature uvedene su mere štednje, pojačanog nadzora i cenzure, suzbijanja „plemenske politike“, a sve radi širenja jugoslovenskog nacionalnog osećanja. Prilikom velikih državnih jubileja mobilisan je čitav administrativni aparat, kao npr. za Vidovdan 1935. kada je na Gazimestanu organizovana svečanost u režiji prištinskog garnizona i jugoslovenskih sokola.
Prema novom Zakonu o činovnicima (1931) službena zvanja su bila dostupna svim jugoslovenskim državljanima, pod uslovom da „potpuno znaju službeni jezik“. Uprkos kompletnoj reorganizaciji države i podeli na banovine, ovaj zakon se najvećim delom oslanjao na stari i čini se da je bilo malo inovacija (čak i u leksičkom smislu), ukoliko se izuzme kategorizacija položaja. Sreski načelnik je imao i ulogu posrednika: on je bio predstavnik vlade u srezu, ali i „tumač narodnih želja kod vlade“. Njemu je zakon dozvoljavao da zauzme stav u svakoj stvari i umeša se gde god to nađe za shodno.
Početkom 1930-ih ostalo je na snazi pravilo da se službovanje na jugu računa dvostruko, ali su docnije na ovako beneficirani radni staž mogli računati samo oni službenici koji su i pre septembra 1923. radili u tim krajevima! S obzirom na nestalnost tamošnjih činovnika bilo je jasno da je tim, svojevrsnim birokratskim trikom, napravljena velika ušteda u budžetu. Nezaposlenost lokalnih intelektualaca je objašnjavana visokim procentom obrazovanih stranaca među državnim službenicima.
Skoro čitava gradska policija Vardarske banovine (kojoj je pripadao istočni deo Kosova) sastojala se od „došljaka“, dok je u opštinskim samoupravama jedva četvrtina školovanih nameštenika bila poreklom sa tih prostora. Smatralo se, između ostalog, da su tamošnji ljudi bili skloniji drugim pozivima kao što su sitna trgovina, zanatstvo, bankarstvo ili pečalbarstvo. Govoreći o mentalitetu prečanskih Srba koji su nerado službovali van svog zavičaja, poslanik Milan Ćuković je rekao da je za njih Kosovo bilo „strašilo“.
Kao i u prvoj deceniji jugoslovenske kraljevine, stručne kvalifikacije činovništva bile su najčešće na udaru kritike. Na Kosovu i u Makedoniji je primećena pojava da sreski načelnici masovno tvrde kako su „apsolvirali osnovnu školu“, ali da im je diploma propala u ratu! Sreskih načelnika sa završenim pravnim fakultetom gotovo da nije ni bilo. Kontinuitet u lošoj kadrovskoj politici odolevao je pred sve češćim zahtevima da se ona temeljno preispita.
Prema rečima poslanika Ignjata Stefanovića, za predsednike opština su i dalje postavljani ljudi iz reda „kafanskih klupodera, varoških pandura i besposličara“, što je ilustrovao primerom turske opštine Dragovo. Za kmetove seoskih opština imenovani su žandari, kolonisti i kaplari, a velike malverzacije su beležene kod poslovanja opštinskih električnih centrala. Korupcija se širila od bana do poslednjeg arhivara: ukoliko je neko želeo da brže dobije pasoš, dokumente za prodaju, registruje firmu ili dobije dozvolu za sađenje duvana, morao je pored regularnih taksi da izdvoji nešto i za činovnika. Za majstorsku diplomu je npr. trebalo platiti 2.000 dinara takse, 500 dinara za njenu registraciju i 1.000 dinara mita.
Iako je korupcija preplavila birokratiju, retki su bili slučajevi u kojima su krivci kažnjavani i uklanjani iz službe, što je podrivalo poverenje u vlasti. U opozicionim krugovima vladalo je uverenje da su činovnici zaraženi “beskrajnim partizanstvom” i da je u ovu pokrajinu došao “najgori činovnički šljam”. Načelnici su primali mito od optuženih jataka baveći se trgovinom i hotelijerstvom, “a pošteni činovnici stradavaju od ovih jataka, ili bivaju šikanirani od svojih pretpostavljenih”. Za disciplinske prekršaje državnih službenika, ali i penzionera, bili su nadležni upravni sudovi i Državni savet, a njihova glomazna procedura delimično objašnjava indolenciju i bahatost činovnika u praksi.
Tako su neke opštinske delovođe bez dvoumljenja vešali ljude naglavačke optužujući ih za ratne zločine, a cena slobode iznosila je 50 zlatnika (“pa ne bude li se takav čovek otkupio, ima da se na tim vešalima osuši kao pastrma”, čulo se u albanskom selu Jabučištu). Inače, nedostatak delovođa, sekretara i pisara smatran je akutnim problemom prvostepenih sudova u Gnjilanu, Prizrenu i Prištini, zbog čega su okružni načelnici predlagali da se umesto njih zaposle “ako ne dovoljno pismeni, ono bar pošteni ljudi”!

Duvan i rakija za učitelja

Prema svom značaju prosvetno činovništvo je spadalo u najvažniji deo državne administracije. Uprkos hroničnom nedostatku nastavnog kadra na jugu, Ministarstvo prosvete je neprekidno vršilo redukcije i trijažu učitelja pozivajući se na (nezvaničnu ali očiglednu) potrebu selekcije po nacionalno-političkoj podobnosti. U etničkom pogledu, primetna je apsolutna dominacija Srba: tokom 1929. u kosovskoj oblasti je bilo 11% učitelja albanske narodnosti, a u zetskoj nešto preko 5%.
Manje od jedne trećine učitelja osnovnih škola na jugu bilo je rodom sa prostora Vardarske banovine, dok su dve trećine nastavnog kadra činili mladi i neiskusni ljudi koje je prosvetna centrala smatrala površnim osobama, nespremnim da se žrtvuju za “viši interes”. Drugim rečima, država je od učitelja očekivala dozu strpljenja i požrtvovanja u materijalnom smislu, pa i razumevanja za česte premeštaje kojima su bili izloženi i tokom 1930-ih. Prilikom premeštaja po kazni najčešće su se kombinovali politički motivi sa glasinama, profesionalnim nedostacima ili kompromitujućim detaljima iz privatnosti nastavnika.
Problem kvaliteta učiteljskog kadra izbio je u prvi plan i 1940. kada je ban Vardarske banovine izveštavao o masovnom odlasku najsposobnijih prosvetara sa Kosova u druge krajeve zemlje. Sazrelo je uverenje da je tamošnje učitelje trebalo motivisati poput oficira (npr. da sami biraju mesto za premeštaj nakon izvesnog vremena provedenog na jugu), ali se čini da je za takvu meru bilo isuviše kasno.
Ministarstvo prosvete je tokom 1932. dobijalo žalbe od učitelja sa Kosova koji su skretali pažnju na problematičan odnos njihovih kolega iz Crne Gore koji su bili isključivi i netrpeljivi prema drugim učiteljima, izazivajući sukobe. Njihov odnos prema mesnom stanovništvu bio je, navodno, još gori jer su ih potcenjivali i navlačili mržnju lokalnog sveta na ceo prosvetni kadar.
Opštinske vlasti u Zjumi u šarplaninskom srezu prijavile su 1933. tamošnjeg učitelja Milana Stanimirovića da je prisvajao platu služitelja, razrezivao novčane kazne roditeljima učenika, nalagao đacima da mu od kuće donose razne namirnice, meštanima prodavao lekove iz školske apoteke itd. Pored toga, on je od učeničkih para za svetosavske slatkiše kupovao duvan i rakiju, u školskoj zgradi je čuvao svinje, dok je najveći deo radnog vremena provodio u Prizrenu, umesto u školi.
Inače, sinonim prosvetnog inspektora bio je Dragomir Obradović za koga su politički protivnici zajedljivo govorili da je “alkoholičar, kockar, ženskaroš” i da se njegova pismenost bazirala na studioznom čitanju dnevnih novina. Položaj mu je davao mogućnost da učiteljima deli mišljenja i preporuke prilikom brojnih premeštaja. U državne službenike spadali su i školski nadzornici koje je država nedovoljno plaćala, ali im je i ostavljala široka ovlašćenja, pa je među njima vladalo uverenje da je školski nadzornik “umešni učitelj koji putujući stvara sve što je korisno, a utire što je štetno”. Nadzornici su nastavnicima izdavali naredbe i uputstva, preporučivali im da obrate pažnju na “utvrđivanje književnog akcenta”, kontrolisali način i program proslavljanja Svetog Save i sl.

Kako im se plati

Značajnu smetnju kolonizaciji Kosova i Makedonije predstavljala je nepouzdana administracija. Mesto glavnog poverenika zauzimali su nekvalifikovani partijski kadrovi, iako je zakon predviđao da i za okružne agrarne poverenike mogu biti postavljani isključivo državni činovnici sa završenim pravnim fakultetom. Do izvesnog napretka je došlo 1926. posle posete kralja Aleksandra ovim krajevima.
Prema Adamu Pribićeviću, agrarno činovništvo su činili nestručni ljudi, rashodovani policajci i ruski geometri, poslovično skloni alkoholu. Česte promene vlasti terale su činovnike da zahvate “gde se može”, pa su tako staru tursku zemlju prodavali, a za novac izuzimali iz kompleksa pojedine parcele i vraćali ih starim vlasnicima i selima. Takvi službenici često nisu razlikovali raž od pšenice, ali su zato dobro znali da koloniste nasele na strateški važnom mestu, frekventnoj putanji kačaka.
Radikal Toma Popović je ruskim geometrima zamerao što su zemljišne parcele dodeljivali “kako im se plati”. Načelnik Prizrenskog okruga Mihailo Krečković bio je 1928. zadužen da državni novac dostavlja naseljenicima, ali je on nepismenim kolonistima umesto 30.000 izdavao po 20.000 dinara. Bez obzira na to, jedno novo naselje između Suve Reke i Prizrena nazvano je njegovim imenom – Krečkovo (“da ovekoveče uspomenu na najvećeg svoga dobrotvora”, glasio je jedan od ironičnih komentara meštana). Prizrenski kolonisti su prepričavali kako je načelnik običavao da na putu do posla svrati u nekoliko kafana, te da je imao kolekciju skupih poklona kojima je obasipan od lokalnih begova.
Slučajevi protežiranja po nacionalnoj osnovi zabeleženi su u Peći, gde su lokalni Crnogorci u dosluhu sa vlastima pljačkali goveda. Prema rečima pukovnika Nedića crnogorske vlasti su bile “ladnokrvne” prema svojim sunarodnicima, pa su ovi prošli nekažnjeno. I sestra poslanika Džemijeta Ćenana Zije je aprila 1923. prošla bez posledica, uprkos priznanju da je krijumčarila svilu iz Carigrada, nakon što je njen brat sa 10.000 dinara podmitio činovnike Generalne direkcije carina. U metohijskom okrugu je harao načelnik Ljubomir Vuksanović kome se prigovaralo da je u svojoj kancelariji tukao učitelje, da je otvorio kafansko-bioskopsku radnju u Peći i preprodavao robu iz Ministarstva ishrane.
Ljudi su pritvarani bez ikakvih rešenja, dok je pojedince otpuštao na sopstvenu odgovornost. Dvorište okružnog načelstva pretvorio je u auto-garažu u koju je smestio dva nova automobila, a svoju despotsku vladavinu pojačao je dovođenjem sekretara kome je otvorio advokatsku kancelariju (“za kratko vreme taj isti sekretar kupuje kuću koja danas vredi 150.000 dinara, kupuje vinograd, kupuje njivu”).
Bahatost lokalnih moćnika smetala je i mnogim oficirima na području III armijske oblasti. Prilikom obilaska graničnog dela Kosovske divizijske oblasti general Vasić se žalio kako ga načelnik prizrenskog okruga Dorontić nije sačekao, već je general morao da ode kod njega kući. “Čim se pređe Ristovac, oseća se da tamo nije više ova država”, govorio je Jovan Magovčević u Skupštini povodom sve masovnijih progona i šikaniranja opozicionara sa juga.
Prikupljanje poreza bilo je takođe skopčano sa kvalitetom kadrova. Od 1930. poreski inspektori su stimulisani sa 3-5% naplaćenih dažbina, ali su se mnogi banovinski većnici sa Kosova pobunili protiv toga: „Oni se ne smeju maziti da bi radili, jer to stvara rđav presedan“. Istina, dok su finansijski činovnici primali nagrade, isplata se odvijala bez većih problema. Kada je ubrzo ta nagrada ukinuta, sve uplate poreskih obveznika su knjižene kao državni porez, dok su kase banovina i srezova ostajale prazne.
Organi tzv. finansijske kontrole bili su obavezni da hvataju i sprovode vojne begunce, dezertere, špijune, skitnice, ali i kočijaše i prevoznike ukoliko su prevozili robu „koja premašuje njihovu potrebu“. Oni su mogli vršiti pretres bez specijalnog naloga, ali i upotrebljavati oružje poput policijskih i žandarmerijskih službenika.

Železničari, poštari i lekari

Formiranjem Kraljevine SHS došlo je do masovnog prelaska železničkog činovništva sa teritorije bivše Austro-Ugarske. Pored toga, Ministarstvo građevina je postavljalo nadzornike puteva kojima je od 1926. sledovao besplatan stan u državnim karaulama sa njivom. Prednost su imali kandidati koji su poznavali zanate ili su službovali kao podoficiri pri inženjerijskim trupama. Građevinskim sekcijama u Prizrenu, Prištini, Mitrovici i Peći rukovodili su strani inženjeri i arhitekte, mahom ruske izbeglice.
Među činovnicima koji su premeštani na jug bili su kažnjavani, penzionisani, pa čak i osuđivani poštanski činovnici iz zapadnih krajeva zemlje. Seljaci koji su imali potrebu za korespondencijom koristili su usluge trgovačkih firmi kako bi im pisma bila pošteđena radoznalosti službenika. Policija je sa nepoverenjem gledala na pismene seljake. Poštanska služba u Gnjilanu dostavljala je pisma sa dva dana zakašnjenja, što je objašnjavano time da su za raznosače postavljani ljudi koji ne poznaju ni varoš niti građane. Poštari i drugi palanački službenici otvarali su tuđa pisma iz radoznalosti, gladi za skandalom ili bezbednosnih razloga – stoga su imućniji obično zakupljivali fah u pošti, što je npr. na Kosovu koštalo 240 dinara godišnje (četvrtina prosečne mesečne plate činovnika).
Slaba zdravstvena kultura i sputanost religijskim načelima uticali su da stanovništvo Kosova strahuje od lekara i izbegava ih. Vakcinisanje protiv velikih boginja izazvalo je pravu paniku na Kosovu, naročito kod starijih ljudi (“neće, vele, da ih bockam”, žalio se jedan lekar). Kosovska oblast nije bila malarična, ali su ovu zaraznu bolest doneli vojnici koji su boravili u Makedoniji. U vučitrnskom kraju su zabeležene slike kolonista kako leže oko svojih kuća iznureni i ispijeni od malarije. Istina, država je 1924. izdala oko 800 kg kinina koje su mesne stanice delile zaraženom narodu, ali je stanovništvo sa nepoverenjem prihvatalo spasonosnu supstancu. Moguće je da su državni lekari, sreski sanitetski referenti i službenici okružnih fizikata, kao eksponenti države, bili izvor nepoverenja. Jedan takav sreski referent u Prizrenu bio je dr Boža Kostić koji je kasnih 1920-ih bio poznatiji po kafanskim izgredima, nego po stručnim kvalifikacijama:
“Doktor se tetura na klimatavim nogama, čas na jednu, a čas na drugu stranu i samo povremeno podigne glavu, pa snažnim i kreštavim glasom podvikne Ciganima da bolje sviraju. Za njim idu desetak besposlenih Arbanasa, Turaka i Cigana koji mu prave društvo.”
Situacija u državnim građanskim i okružnim bolnicama (Priština, Peć, Prizren) bila je nešto bolja, bar kada se radilo o stručnosti kadrova.
U drugoj polovini 1930-ih premeštaji uz pomoć političkih veza i protekcija postaju transparentniji, pošto je najveći deo činovništva, usled nesnosne društveno-političke klime, želeo da ode u severnije krajeve. Jedan od načina da se održi neophodno brojno stanje birokratije bilo je reaktiviranje penzionera i krivično gonjenih činovnika što je samo produbilo agoniju državnog aparata na jugu. Pored anonimnih činovnika, molbe za premeštaj su stizale i od poznatih ljudi i državnih funkcionera.
Pomenuti Mihajlo Krečković je 1939. tražio da se „sredi“ njegov predmet iz 1925, kada ga je prijepoljski sud osudio za utaju automobila koju je počinio kao pljevaljski okružni načelnik. Od početka 1939. sve urgencije su išle načelniku MUD Mirku Ralčiću, čiji su prijatelji tražili da ih premesti sa Kosova u Gružu, dok su Slovenci nagrnuli sa Kosova i iz Makedonije na severozapad zemlje. Među ključnim rečima u ovoj vrsti pisama dominiraju patetične sintagme – „sin uglednog nacionalnog radnika“, „moj rođak“, „naš čovek“, „aktivni član naše stranke“ i sl.
***
Nakon okupacije Jugoslavije 1941. na prostoru Srbije uspostavljena je civilna uprava deset komesara, a već krajem iste godine podeljena je na 14 okruga. Oblast Kosova se sastojala od srezova K. Mitrovica (sedište oblasti), Novi Pazar, Vučitrn i Podujevo, koji su do likvidacije dotadašnjih banskih uprava činili deo Drinske banovine! Na čelu srezova su stajali Albanci, dok je imenovanje albanskog osoblja vršeno u Beogradu u sporazumu sa vođom albanske narodnosne grupe. Za zamenike sreskih načelnika, žandarmerijske i opštinske službenike postavljani su pripadnici one narodnosne grupe koja je činila manjinu u dotičnmom srezu sa najmanje 25%.
Okružni sud je obrazovan u Mitrovici, gde je bilo i sedište državnog tužioca. Ovaj sud, među čijim je članovima sedeo i jedan sudija Albanac, bio je u nadležnosti Apelacionog suda u Nišu. Poreska uprava bila je takođe preseljena u Niš, pri čemu su u većinskim albanskim srezovima Albanci postavljali svog šefa poreske uprave. Tek sredinom 1942. banske uprave su i faktički bile likvidirane, a svi njihovi prihodi preusmereni ka Glavnoj državnoj blagajni. Uredbom o pomoći izbeglicama iz decembra 1942. regulisane su obaveze države prema državnim i banovinskim službenicima koji su ostali bez posla.

„Srpski nacionalni radnici“ u međuratnoj Makedoniji

Pitanje odnosa predstavnika vlasti prema državi nametnulo se u Srbiji neposredno posle Balkanskih ratova. Podsećajući kolege u parlamentu februara 1914. da je nekadašnja politička borba pod zastavom programa i narodnih tribuna mutirala u „borbu oko novčanih zavoda”, Jovan Skerlić je primetio da je sve veći broj srpskih političara uspeo da uskladi mandat narodnog poslanika sa mandatom državnog liferanta.
Praksa predstavnika vlasti da ulaze u otvorenu trgovinu sa državom ukazivala je na ozbiljnu degradaciju moralnih vrednosti, pri čemu je stanje poratne stihije i nekonsolidovanosti jugoslovenske države pogodovalo razvoju korupcije. Na nerazrešenim privrednim aferama devalvirano je poverenje u sudski sistem, dok je istovremeno stasavala mlada jugoslovenska buržoazija u stadijumu svojevrsne „pozne prvobitne akumulacije”.
Za razliku od eksponiranih nosilaca najviših državnih funkcija, političari ovenčani oreolom nacionalnih radnika bili su na margini interesovanja javnosti. Značaj „nacionalnog rada” u Makedoniji i Staroj Srbiji – glavnim teritorijalnim dobicima koji su pripisivani radikalima, bio je povod za evociranje uspomena na požrtvovane nacionalne radnike, hrabre vojvode, četnike i učitelje. Toj plejadi likova pripadali su mnogi koji su posle 1918. godine nacionalne zasluge pretočili u uspešne političke karijere.
Inače, nacionalno-prosvetna propaganda u Makedoniji pod turskom vlašću smatrana je državnim prioritetom, kako u Srbiji, tako i u Bugarskoj. Posle stvaranja Kraljevine SHS većina “nacionalnih radnika” i komitskih vojvoda (čak i delatnika VMRO) postaje stub jugoslovenskog činovničkog aparata u Makedoniji, pod izgovorom da su bili najbolji poznavaoci tamošnjih prilika. Mnogi od njih su se afirmisali kao prvaci Narodne radikalne stranke, senatori, narodni poslanici, banovi, veliki župani i visoki policijski funkcioneri.
Jedan od njih je bio prvak Narodne radikalne stranke, Jovan Ćirković, čija je slava iz perioda turske vlasti doprinela njegovoj političkoj afirmaciji i u Kraljevini SHS. Uprkos formalnim priznanjima za nacionalni rad koja su stizala od kralja, patrijarha i lokalnih funkcionera, Ćirković je bio podložan iskušenjima karakterističnim za činovnički aparat na jugu, pa se može reći da je pored krupnih vrlina bio nosilac i svih mana Radikalne stranke. Prema svedočenju bivšeg funkcionera iz Kratova Stevana Simića, Ćirković je kao vladin komesar za izbeglice u Solunu zajedno sa načelnikom Kumanovskog okruga Rankom Trifunovićem odneo državnu štampariju i prodao je u Skoplju.
U isto vreme, Ćirković je bio optužen i za utaju 1.000 napoleondora namenjenih za srpsku propagandu u Albaniji, a potom se branio pričom da se čamac sa novcem prevrnuo na Ohridskom jezeru! Zaključak novinara Radnika da „na dnu Ohridskog jezera leži još dosta seljačkih uspomena na njegovu upravu”, upravo predstavlja aluziju na tu solunsku epizodu.
Prema Simićevim rečima, Ćirković je 1922. godine za 100.000 dinara spasao kazne veleškog rentijera i „ratnog zločinca” Borisa Krstića, koji je ubrzo dobio kraljevo pomilovanje. Za istu sumu, Ćirković je 1925. godine „izradio pomilovanje” i za bitoljskog lekara Robea, osuđenog u vreme bugarske okupacije na 20 godina robije zbog malverzacije, utaje, krađe bolničkih instrumenata i hrane i za smrt 136 srpskih ranjenika i vojnika koji su se u trenutku bugarskog napada zatekli u bolnici. Ćirković je, prema istom izvoru, doveo iz Bugarske prebege i „ratne zločince” Krstu Londreva, Jovana Altiparmakovića, Iliju Darkova i druge.
Uprkos optužbama političkih oponenata Nikola Pašić ga je držao uz sebe kao poverljivog čoveka. Ćirkoviću su, kao najuticajnijem radikalu u bitoljskom kraju, pripisivane sve izborne mahinacije, zbog čega su ga protivkandidati 1925. godine ostrašćenim jezikom nazivali „arhilopovom” i „smutljivcem”. Pored toga, poznanstvo Ćirkovića sa pripadnikom VMRO Petrom Čaulevim i veze sa zamenikom ministra unutrašnjih poslova Živojinom Lazićem verovatno su doprineli da se ćerka vojvode Marina Čauleva nađe 1925. godine na listi državnih pitomica Kraljevine.
Na sumnjivu prirodu Ćirkovićevih odnosa sa pripadnicima VMRO upozoravao je Stevan Simić optuživši ga da je zajedno sa Živojinom Lazićem radio na pridobijanju bugarskih komita, što je dovelo do masovnog amnestiranja ljudi kriminalnih biografija. Ćirkovićevom zaslugom došlo je do političke rehabilitacije Jovana Altiparmakovića i Vlade Puzderlijevića, iako se docnije za ovog drugog ispostavilo da je 1927. godine stajao iza ubistva generala Kovačevića u Štipu.
Jedan od finansijskih sponzora i ideologa „četovanja” po Makedoniji bio je Živojin Rafajlović. On je 1921. zajedno sa tadašnjim predsednikom jugoslovenskog parlamenta Markom Trifkovićem bio umešan u aferu sa preprodajom bakarnih žica, ali je istraga kanalisana na gonjenje sitnijih činovnika po Velesu. Bakarna žica je kupljena od Direkcije ratnog plena kao staro i rashodovano gvožđe za 80.000 dinara, a potom procenjena na milion dinara i prodata kao nova.
Pored toga, Rafajlović je u leto 1922. godine kao ministar šuma i rudnika Kraljevine SHS optužen da je na svoju ruku izdavao koncesije za kopanje kamena i eksploataciju rudnika političkim prijateljima (npr. Radomiru Pašiću, sinu predsednika vlade). Rafajlović je u Skoplju pored ciglane otvorio i strugaru u kojoj je prerađivao građu iz državnih šuma. U parlamentu je optuživan da je posredstvom njemu odanih komisija otimao šumske komplekse od privatnih vlasnika uz saradnju sa AD Treska, kao i za manipulacije sa kolonističkom naseobinom Dušanovo. Veleški aktivista demokrata Jovan Đorđević je takođe u vreme Rafajlovićevog mandata dobio koncesije za seču šume u Roždenu.
Bivše komite i nacionalni radnici su se i nakon zavođenja šestojanuarske diktature 1929, kao izgrađeni političari i državni funkcioneri, dobro kotirali u najvišim društvenim krugovima. Neki su od pljačkaša i “secikesa” evoluirali u bankare, a mnogi su se kao bivši četnici infiltrirali u bezbednosne službe. Veliki broj njih je uspevao da sastavi i po nekoliko mandata u Narodnoj skupštini i Senatu.
Ban Vardarske banovine Živojin Lazić je postao ministar unutrašnjih poslova, dok je osnivač zloglasnog štipskog Udruženja protiv bugarskih bandita Mihajlo Kalamatijević dogurao čak do funkcionera Interpola!
Najoštrija kritika dolazila je sa stranica sofijskog lista Makedonija, koji je uređivao makedonski emigrant Todor Krajničanac. On je svojim tekstovima širio uverenje kako je opštinska politika u čitavoj banovini bila u rukama Žike Lazića koji je na čelna mesta postavio sebi lojalne „gradske kmetove“, saborce iz doba četovanja pod Turcima. Uprkos apelima sreskih načelnika da je bahato ponašanje nacionalnih radnika remetilo ionako napetu situaciju u Makedoniji, uprava Vardarske banovine je 1939. i dalje izdvajala velike svote za “pomoć zaslužnim borcima još iz doba pod Turskom i našim nacionalnim radnicima”.
Posle ubistva kralja Aleksandra u Marseju, mnogi njegovi bliski prijatelji su ostali bez posla, poput bivšeg predsednika kumanovske opštine Ćire Manevića. On je 1935. u nekoliko navrata podsećao kneza Pavla na svoje zasluge za četovanje pod Turcima, tražeći posao u državnoj službi. Inače, sve urgencije za državnu službu išle su preko pomoćnika unutrašnjih poslova. Pored anonimnih činovnika, molbe su stizale i od poznatih ljudi, nacionalnih radnika i državnih funkcionera.

Opijumsko pitanje

Za razliku od opisanih slučajeva, ulaženje u ozbiljne poslove sa monopolskom robom – duvanom i opijumom, nije izgledalo tako benigno. U nizu četničkih vojvoda najčešće je na meti štampe i političkih oponenata bio Vasilije Trbić. Osnova njegovog privređivanja bila je visokoprofitna trgovina duvanom. Iako nije bio zvanično optužen za mahinacije, deo njegovih javnih nastupa u parlamentu se posredno može dovesti u vezu sa privatnim poslovima. Marta 1930. u Prilepu je izgorela njegova kuća u kojoj je bilo smešteno 25 tona duvana. Kuća nije bila osigurana, ali duvan jeste.
Pored toga, Trbić je sa svojim kolegom iz četničkog udruženja, Kostom Pećancem, u doba vlade Bogoljuba Jevtića izdejstvovao grupi zagrebačkih Jevreja dozvolu za postavljanje kockarskih aparata po Vardarskoj banovini. Nakon toga je sa Pećancem ortački podelio 600.000 dinara, koliko su dobili za posredovanje sa nadležnim službama.
Daleko privlačniji za nezakonito bogaćenje činovnika bili su proizvodnja, otkup i izvoz visokokvalitetnog makedonskog opijuma, čija je godišnja proizvodnja zadovoljavala čak 43% potražnje svih legalnih svetskih fabrika za izradu njegovih derivata. Nasumične novinske crtice o aferama skopskih i veleških trgovaca, mahom radikala, koje u sindikalnoj štampi i međuratnoj literaturi provejavaju kao bezazlena slika „korumpiranog Juga”, imale su ozbiljniji kontekst.
U martu 1933. godine u pritvoru su se našli direktor Privredne banke za Južnu Srbiju i pet članova Upravnog odbora zbog utvrđenog manjka deponovanog opijuma od 32 tone, čime je Državna hipotekarna banka oštećena za 7,5 miliona dinara. Predmet istrage bio je samo manjak od 32 tone, dok preostalih 150 tona nedostajućeg opijuma nije ni uzeto u razmatranje.
Tokom tridesetih godina dvadesetog veka glavni kupac makedonskog opijuma bila je solunska firma „Šaloma” koja je preko nakupaca i pomenutog Vlade Puzderlijevića vodila propagandu protiv monopolisanja izvoza ovog artikla. Pošto u Turskoj nisu čuvali viškove opijuma, već su ga radije razblaživanjem pretvarali u opijum za pušenje, to je u jugoslovenskom parlamentu izneta ideja da se makedonski opijum izvozi na Daleki Istok kao opijum za pušenje. Tako su viškovi makedonskog opijuma ušli u ilegalne kanale, pa su jugoslovenski graničari sve češće nalazili pasulj filovan opijumom i hlepčiće od afionske smole u ohridskim jeguljama i šarplaninskom kačkavalju.
Senator i „nacionalni radnik” Spira Hadži-Ristić, inače, veliki trgovac opijumom, bio je opsednut basnoslovnim profitom švajcarskog industrijalca Hofmana Laroša, ostvarenog proizvodnjom preparata na bazi morfina. Nekoliko dugih sednica Senata bilo je posvećeno upravo opijumskom pitanju, mada je makedonski opijum i dalje prodavan ispod realne cene. Novembra 1938. Hadži-Ristića je u sred Skoplja ubio jedan kolonista, revoltiran neisplaćenim potraživanjima od Duvanske zadruge, čiji je predsednik bio ovaj nekadašnji nacionalni radnik, a tada etablirani opijumski i duvanski magnat.
Nakon što je Centralni informacioni biro za droge obznanio da je Bugarska centar krijumčarenja opijuma, jugoslovenska javnost počinje i sama da se bavi ovim pitanjem. Bilo je poznato da u Bugarskoj radi devet ilegalnih fabrika droge, od kojih je najveća bila smeštena u Radomiru nadomak Sofije. Za svega dva meseca od osnivanja 1932. godine, ona je proizvela tonu i po heroina, koji je potom u koferima švercovan za Hamburg i Marsej.
Jugoslovensko mnjenje je bilo uvereno da je umešanost VMRO bila višestruka: od proizvodnje i transporta droge, do finansiranja same organizacije. Čak je nekoliko američkih listova pisalo o tome kako iz Bugarske u Sjedinjene Američke Države ulaze velike količine opojnih droga u buradima za zejtin, ženskim papučama i tkanini. Na udaru javnosti našli su se srpski političari koji su održavali veze sa čelnicima VMRO, među kojima je bilo nekoliko zvučnih imena, tzv. nacionalnih radnika.
Činilo se da je samo poznanstvo sa pripadnicima VMRO podrazumevalo umešanost u trgovinu drogom. Da stvar bude zanimljivija, avgusta 1935. Ministarstvo trgovine i industrije Kraljevine Jugoslavije odobrilo je podizanje fabrike za proizvodnju derivata opijuma u Skoplju i to firmi braće Ognjanović koja se do tada bavila proizvodnjom sira i kačkavalja. Tako su se braća iz Galičnika našla u prilici da legalno proizvode medicinski opijum, morfin, kokain i preparate indijske konoplje. Protiv „nestručnjaka” koji su dobili dozvolu za proizvodnju opojnih droga podigla je glas Uprava skopske sekcije Hemijskog društva Kraljevine Jugoslavije, ali su političke veze braće Ognjanović bile presudne da upravo oni pokrenu fabriku alkaloida.
Peščanik.net, 21.05.2013.
Srodni linkovi:

Vladan Jovanović – Kako iseliti muslimane?
Vladan Jovanović – Kačaci na Kosovu
KOSOVO

Quote:

Quote:Krah kolonizacije Kosova i Makedonije

Vladan Jovanović04/06/2013


Akteri etničke nivelacije – rukovodeći kadar kolonizacije

Pošto sam u prethodnom tekstu o međuratnoj kolonizaciji Kosova pokušao da obuhvatim sve njene aspekte, sada bih se fokusirao na dve konkretne ustanove i nekoliko ljudi koji su je u praksi inicirali i sprovodili. O predratnom Ministarstvu za agrarnu reformu i kolonizaciju neće biti reči s obzirom da je kompletna inicijativa dolazila iz Vrhovnog agrarnog povereništva u Skoplju. O inertnosti ovog resora svedoči podatak da su od 23 ministra, koliko ih se smenilo tokom 1920-ih, svega četvorica obišli „južne krajeve“.
Da podsetim, kolonizacija Kosova i Makedonije između dva svetska rata bila je plod društveno-ekonomskih i političkih potreba Kraljevine SHS/Jugoslavije sa neskrivenim nacionalnim ambicijama, što potvrđuje i etnička struktura kolonista. Naseljavanjem pretežno srpskog stanovništva u oblasti koje su do Balkanskih ratova bile pod turskom upravom trebalo je ostvariti dva cilja: zbrinuti masu sirotinje iz pasivnih krajeva države i time istovremeno izmeniti nacionalni sastav područja koje su uveliko počeli da napuštaju Turci i Albanci. Međutim, početni entuzijazam se brzo urušavao kako su u nove krajeve počeli da stižu mentalno i klimatski neprilagođeni doseljenici, nailazeći na bezbroj prepreka: nerešeno pitanje pijaće vode, neprestanu akciju kačaka i komita, samovolju činovnika, nezadovoljstvo starosedelačkog stanovništva itd. Pošto su kolonisti bili uglavnom slabi zemljoradnici, nešto preko osam hektara neobrađene zemlje, koliko je prosečno dobijala jedna naseljenička porodica, nije moglo zadovoljiti njihove egzistencijalne potrebe.
Prema službenim podacima Ministarstva poljoprivrede, u „južnim krajevima“ je do 1940. godine bilo naseljeno 17.607 porodica, tj. 87.743 ljudi, od čega 89,7% Srba, 10% Hrvata i 0,3% Slovenaca. Prema veroispovesti, među kolonistima je bilo 93,9% pravoslavnih i 6,1% rimokatolika. Sa druge strane, podaci Vrhovnog agrarnog povereništva iz 1940. daju neznatno veće brojeve naseljenih, prema kojima je u 1.078 kolonija živelo 19.508 naseljeničkih porodica. Ako se tome doda i lokalno stanovništvo koje je dobijalo zemlju, onda se može reći da je kolonizacijom i agrarnom reformom bila obuhvaćena 48.261 porodica.

Učitelj Sreta i crnogorski metod

Nakon tzv. unutrašnje kolonizacije kojom su se seljaci iz planinskih sela Makedonije i Sandžaka spuštali u ravnice zahtevajući samo zemlju, a preuzimajući na sebe obavezu da o vlastitom trošku sagrade kuće, usledio je talas spontanog doseljavanja Crnogoraca u okolinu Peći i Drenice. Oni su se bez mnogo straha useljavali u konfiskovane kuće kačaka „ne brinući mnogo ni o mogućoj osveti, niti o tapijama“. Jedino što ih je interesovalo bilo je da dobiju već obrađivano zemljište kao i dozvolu za seču u državnim šumama, dok su dobrovoljci iz Hercegovine i Dalmacije zahtevali posede blizu važnijih komunikacija. Ipak, sa organizovanim kolonizovanjem se otpočelo tek po osnivanju Agrarne direkcije, tj. Vrhovnog agrarnog povereništva u Skoplju i njegovih 12 područnih povereništava: Uroševac, Peć, Prizren, Vučitrn, Đakovica, Kosovska Mitrovica, Pljevlja, Strumica, Skoplje, Štip, Negotin (na Vardaru) i Bitolj.
U nacionalno i verski mešovitim sredinama Balkana zaista je retkost da neki političar ostane u lepom sećanju i jednoj i drugoj „strani“. To je izgleda pošlo za rukom Sretenu Vukosavljeviću koji je jula 1919. postavljen za „glavnog poverenika za nove krajeve Srbije i Crne Gore“. O tome svedoče brojni simpozijumi posvećeni ovom učitelju (po obrazovanju) i sociologu (po vokaciji) koji se i dan danas održavaju u njegovom Prijepolju. U savremenom javnom diskursu Vukosavljević figurira kao „borac za srpstvo i Srbiju“ ali i kao iskreni zagovornik autonomije Sandžaka i poštovalac muslimanske nacionalne posebnosti. U novije vreme njegovo ime se veliča u proglasima bošnjačkih političkih organizacija, poput Narodnog vijeća Sandžaka.
Vukosavljević je svoj društveni angažman započeo u rodnom kraju osnivajući streljačke družine i prenoseći oružje iz Kraljevine Srbije u novopazarski sandžak. Prilično nemirnog duha, posvećen „srpskoj stvari“ i borbi protiv turske vlasti, on je ubrzo postao član organizacije Ujedninjenje ili smrt, a osnovao je i sopstvenu komitsku četu uoči Balkanskih ratova. Tokom Solunskog procesa 1917. sud ga je pozvao za svedoka, ucenjujući ga ubistvima Turaka koja je po Sandžaku svojevremeno počinila njegova četa. U politički život Kraljevine SHS je ušao kao član Demokratske stranke i dvaput je biran za narodnog poslanika. Tokom Drugog svetskog rata se priključio partizanima pa je nagrađen funkcijama ministra u Šubašićevoj i prvoj Titovoj vladi.
Prihvativši se mesta vrhovnog poverenika 1919, suočio se sa činjenicom da se u proces kolonizacije ušlo bez ikakvih priprema, da ni zemljišne parcele nisu bile obeležene, te da je policija izbegavala da asistira agrarnim vlastima u tom poslu. Zato je predlagao naseljavanje „u jačim grupama“, a samim naseljenicima predlagao da uzurpiraju parcele po sopstvenom nahođenju i time preduhitre (nemarnu) državu. Pun entuzijazma, Vukosavljević je angažovao tadašnju Amerikansku misiju i Englesko udruženje srpskih prijatelja uz čiju su pomoć podignute dve najveće kolonije – Vitomirica kraj Peći i Karađorđevac na donjem toku Vardara.
Inače, u svojim govorima bio je opsednut tursko-albanskom partijom Džemijet i njenom saradnjom sa vladajućim radikalima. Koliko je bio poštovan kod sandžačkih muslimana, toliko je ulivao strah kosovskim Albancima jer je javno zagovarao „upotrebu crnogorskih metoda radi pacifikacije arnautskog življa“. Prema svedočenju Đorđa Krstića, njegovog pomoćnika, crnogorski kolonisti su imali običaj da za odmazdu pobiju nekoliko desetina Arnauta i pobacaju ih u bunare, čime su „sredili“ stanje u Metohiji. Uzgred budi rečeno, Vukosavljević je u parlamentu više puta naglasio kako Albance smatra kolektivno odgovornim za anarhiju na Kosovu. Njegov temperament je došao do izražaja i juna 1923. kada je fizički nasrnuo na Nedžiba Bašića, predstavnika Džemijeta koji ga je prethodno nazvao lažovom: „Gospodine predsedniče, ako mi vi ne date zaštite, ja ću da bijem toga čoveka koji mi kaže da lažem“.
Od svojih radikalskih kolega u parlamentu je opisivan kao „elastičan“ političar, mada je već 1925. bio penzionisan. Istina, uzrok njegove političke marginalizacije bila je odluka da priđe Svetozaru Pribićeviću, zbog čega je izgubio poverenje muslimanskog glasačkog tela i ostao bez trećeg poslaničkog mandata u nizu. Tu pauzu je iskoristio da se posveti izučavanju sociologije sela, uprkos zajedljivim komentarima svojih protivnika kako je imao „bolesnu ambiciju da postane naučnik“. To što je završio samo učiteljsku školu nije mu smetalo da napreduje u naučnom smislu, pa je tako dogurao do honorarnog predavača na Pravnom fakultetu i direktora Instituta za proučavanje sela pri SANU.

Sarajevski sudija i žal za konačnim rešenjem albanskog pitanja

Pored Vukosavljevića, značajna figura kolonizacionog poduhvata bio je pomenuti Đorđo Krstić, bivši sudija sarajevskog apelacionog suda, a docnije pomoćnik vrhovnog agrarnog poverenika u Skoplju. U nedostatku biografskih podataka, može biti zanimljivo da je kao predsednik Vrhovnog suda u Sarajevu finansirao izgradnju hotela Šator na Jahorini. Autor je veoma uticajne knjige Kolonizacija u Južnoj Srbiji koju je 1928. publikovao u sopstvenom izdanju, a koja je možda i najbolji izvor o njegovom odnosu prema kolonizaciji.
Prema Krstićevom mišljenju, za razliku od nacionalnog karaktera kolonizacije na Kosovu, naseljavanje Makedonije je imalo pretežno ekonomski karakter, mada on ne spori da je i u Povardarju dominirala nacionalno-politička nota. Štaviše, u kolonizaciji Makedonije je video naročiti model suzbijanja bugarske propagande. Lično je zagovarao „presađivanje pitomog i prilagodnog srpskog elementa“, pomenuvši nekoliko poželjnih područja za regrutovanje budućih kolonista (Vojvodina, Amerika, Dalmacija, Hercegovina, Lika, Istra, Slavonija, Baranja).
Krstić je Vranjance i Piroćance smatrao najpodesnijim za „asimilaciju Makedonaca“ pa je slične predloge često promovisao u Ministarstvu za agrarnu reformu. Istovremeno je kritikovao odluku da se panonski kolonisti naseljavaju u Ovčem Polju i okolini Štipa. Zaista, iako su srpski optanti iz Mađarske sa puno entuzijazma dolazili na jug (neki su sa sobom doneli čak i klavire), njihova kolonija Nova Batanja je 1929. potpuno raseljena, usled nerešenog pitanja pijaće vode, nepodnošljive klime i čestih upada bugarskih komita. Krstić je u pravu kada tvrdi da je pomenuta kolonija imala potpuno pogrešnu lokaciju, što je bilo posledica opšte žurbe oko naseljavanja.
Njegov sin Branislav, inače arhitekta, okrenuo se očevom delu nastojeći da ga primeni u eksplikaciji kosovskog problema, pa je 1994. objavio studiju „Kosovo između istorijskog i etničkog prava“. On je uoči NATO intervencije 1999. izjavio za NIN da je međuratna kolonizacija Kosova i Metohije obavljena „disperziono“, umesto na način koji je primenjen u Izraelu. Pored podele albanske manjinske zajednice na tri banovine 1929, Branislav Krstić je zamerao Milanu Stojadinoviću što nije realizovao parafiranu jugoslovensko-tursku konvenciju o iseljavanju 200.000 muslimana, smatrajući da se Jugoslavija na taj način mogla rešiti skoro polovine etničkih Albanaca.

Pukovnici dele zemlju

U prvim godinama diktature među agrarnim poverenicima su dominirali isključivo visoki oficiri u rangu pukovnika (Čemerikić, Dimitrijević, Branovački), ali se čini da su sa više odgovornosti pristupali poslu nego civili. Zakonom o banskoj upravi (1929) ukinute su sve direkcije dotadašnje agrarne uprave, dok su svi poslovi preneti u nadležnost Vrhovnog agrarnog povereništva u Skoplju koje je zateklo 111.000 nesvršenih predmeta! Uprkos velikom poslu oko sređivanja zapuštene birokratije, osnovana je terensko-tehnička sekcija za kolonizaciju koja je radila projekte navodnjavanja i izgradnje iseljeničkih kuća. Ni činjenica da je posao oko ubaštinjenja na području Apelacionog suda u Skoplju bio oslobođen svih taksi, nije im bila od veće koristi. Kod vrhovnog agrarnog poverenika je 1930. bilo oko 40.000 nerealizovanih rešenja za dodelu zemlje koja datiraju iz 1920. i veliki broj molbi za dodelu zemlje. Da bi se kako-tako zadovoljila pravda, rešeno je da se zemlja deli hronološki, tj. po redosledu podnošenja zahteva. Ipak, u praksi su kvalitetne parcele deljene brže onome ko bi platio, a za novac je zemljište izuzimano iz kompleksa i vraćano starim vlasnicima i selima. Sreski načelnik u Velesu je 1923. skidao sekvestar sa imanja onih Turaka koji bi mu platili 300 zlatnih lira, od čega je polovinu zadržavao za sebe a pola davao izvesnom Ćosiću, referentu agrarne reforme u Skoplju.
Početkom 1930-ih Povereništvom je upravljao pukovnik Velja Dimitrijević. On je jula 1932. bio preokupiran unutrašnjim problemima, jer je narodni poslanik Veljković u selu Kučkovu podsticao albanske starosedeoce na otpor agrarnim vlastima. Da ironija bude veća, to je radio zajedno sa inspektorom Ministarstva poljoprivrede čija je komisija trebalo da ispita nepravilnosti agrarnih organa pri deobi zemlje u bardovačkoj i mirkovačkoj opštini. Inspektor je rad komisije u potpunosti prepustio Veljkoviću, zbijajući usput neslane šale sa geometrima, vređajući koloniste, predsednika opštine i čelnike Agrarnog povereništva.
Da bi i simbolično iskazala svoj stav prema kolonizaciji,  komisija je premerila vrbak Vase Šaletića, predsednika Saveza agrarnih zadruga i podelila ga meštanima! Veljković je ponavljao da je zemlja bila oteta od sirotinje kao bi se razdelila pukovnicima, što je albanske starosedeoce u Bardovcu ohrabrilo, pa su počeli da prikupljaju letinu sa oduzete zemlje. Kada se jedan naseljenik požalio inspektoru kako mu Albanci odnose sav usev sa dodeljene zemlje, ovaj ga je pitao: „Ko je tebe zvao da dođeš ovamo? Idi odakle si došao“.
Početkom 1940. doneta je odluka da se pojača kolonizacija u Vardarskoj banovini zbog čega je u Beograd doputovao Pavle Jovović, tadašnji vrhovni komesar za kolonizaciju. Uprkos izbijanju Drugog svetskog rata i njegovom izglednom širenju na Balkan, rukovodstvo skopskog agrarnog povereništva je i u novembru 1940. sa dosta entuzijazma pravilo kalkulacije o predstojećim radovima. U planu je bila prodaja 1.564 bezvlasničkih kuća i placeva po varošima i gradovima, kao i gradnja 14.260 novih naseljeničkih kuća. Najveći broj novih kuća trebalo je izgraditi na područjima agrarnih povereništava u Peći, Skoplju i Uroševcu, dok se najviše bezvlasničkih objekata koje je trebalo prodati nalazilo na teritoriji Skoplja.

Pisar Šaletić i točak bez osovine

Savez agrarnih zadruga Južne Srbije je po mnogo čemu bio kontroverzna ustanova, sastavljena od agrarnih zajednica koje je država „prisilno“ obrazovala. Njegov višegodišnji upravnik bio je Vaso Šaletić, doseljenik iz Crne Gore. O njemu se pisalo da je, iako neobrazovani pisar kožarskog zavoda, za kratko vreme stekao otmenu kuću u Skoplju, vilu u selu Saraj i četiri miliona dinara gotovine. Pored toga što je politički zloupotrebljavan, Savez je ubrzo postao i paradigma korupcije. U najveće afere spadaju zidanje kolonije Nova Batanja na Ovčem Polju, koja je ubrzo zbog pogrešnih projekata i procena morala biti porušena, kao i podizanje velikih magacina za snabdevanje kolonista u mestima u kojima naseljenika nije ni bilo. Zidani su luksuzni domovi agrarnih zajednica, dok je uprava Saveza manipulisala obveznicama ratne štete.
Tokom 1930. godine Savez se sastojao od 134 agrarne zajednice i 18 slobodnih zadruga, sa preko 12.000 članova, kojima su pored kolonista počeli pristupati i meštani. Savez je deklarativno radio na smeštaju naseljenika, podizanju njihovih kuća, kreditiranju, nabavci poljskih alata, semena i veštačkog đubreta, organizovanju zajedničke prodaje proizvoda i sl. Protivno svojim principima, Savez je pomagao i gradske naseljenike, pa je tako skopskim kolonistima dodeljeno skoro 40 miliona dinara. Kolonisti su regularno naoružavani upravo preko ove ustanove i magacina Vrhovnog agrarnog povereništva.
Ova neobična asocijacija je bila direktno uključena i u proces iseljavanja muslimana. Iako se tokom svog službovanja u Skoplju naprasno obogatio upravo u okviru državnog projekta kolonizacije, Šaletić je marta 1936. izjavio kako je agrarna reforma bila „točak bez osovine“, te da je naseljavanje Srba među pola miliona Albanaca bilo greška. U pismu upućenom Ministarskom savetu je podsećao da su „utopističke sanjarije iz 1918. omele proterivanje zastrašenog stranog elementa“, te da su Albanci predstavljali „minu u temeljima Južne Srbije“ čiji su upaljač držale Albanija i Italija. Iz tog razloga je predlagao da se Albanci ne iseljavaju u Albaniju jer bi se time ojačala njena ofanzivna moć: „Treba iskoristiti njihov verski fanatizam, pa ih iseliti kao muslimane u Tursku“. Trudeći se da čitavu organizaciju oko iseljavanja prenese na Savez agrarnih zadruga, za koji kaže da je najpodesnija ustanova za otkup albanskih imanja i njihov transfer u Tursku, Šaletić zagovara besplatan prevoz i izdavanje građevinskog materijala Turskoj, uz potrebnu dozu diskrecije: „Iseljavanje Arnauta ne sme da nosi pečat državne akcije, već pečat verskog zanosa Arnauta“. Od ostalih Šaletićevih ideja treba izdvojiti i sledeće: uprošćavanje izdavanja pasoša, reviziju katastarske klasifikacije zemlje („metnuti u najviše klase zemlje Arnauta i Turaka“), zabranu sađenja duvana u albanskim srezovima „pod izgovorom da imamo dosta duvana ili ih na otkupu strogo ceniti“, drakonsko kažnjavanje albanskih goroseča, širenje kuluka u albanske krajeve, strogu primenu veterinarske uredbe i sl.
Pored aktivne uloge u iseljavanju muslimana, Šaletić je igrao značajnu ulogu u osnivanju Privilegovanog agrarnog društva koje je imalo za cilj da celokupan izvoz poljoprivrednih proizvoda (uključujući i opijum) stavi u državne ruke. Ovaj kontroverzni doseljenik je, zajedno sa još nekoliko moćnih trgovaca, bio u upravi skopske filijale Društva. Prilikom potpisivanja jednog velikog kredita kojim se Vardarska banovina zadužila uoči Drugog svetskog rata, Šaletić je bio na strani bana, napadno veličajući njegovu politiku frazama o „nacionalnoj kolevci“.
Nekoliko dana nakon aprilskog sloma Kraljevine Jugoslavije Vaso Šaletić se sa suprugom i dvoje dece vratio u Crnu Goru svojim novim kamionom marke Krupp. Pošto je u Crnoj
Gori zavedena italijanska uprava, krenuo je za Beograd uzdajući se u svoja politička poznanstva, ali su ga Nemci sproveli u logor na Banjici gde je i streljan krajem septembra 1943.

Povratak Sretena Vukosavljevića

Tokom Drugog svetskog rata Draža Mihailović je posredstvom Italijana pokušavao da uvuče Sretena Vukosavljevića u četnički pokret, ali ih je ovaj oprezno odbio, pozivajući se na svoju starost i naučne obaveze. Dražini saradnici ga opisuju kao „podmuklu otrovnicu“ koja se ranije razmetala nacionalizmom i naprasno pretvorila u modernog komunistu. Možda su ga i ovi kontakti dodatno iritirali pa je zajedno sa sinovima i suprugom pristupio partizanima u jesen 1943.
U međuvremenu, Vukosavljevićevi stavovi o makedonskom nacionalnom pitanju naprasno su evoluirali. Dok je u međuratnom periodu na makedonstvo gledao kao na taktiku VMRO, nakon rata je priznao da su se Srbi ogrešili što su gušili makedonski nacionalni osećaj. Sa druge strane, on je u nacionalnim manjinama i dalje video „nevolju i slabost državnu“ pa se zalagao za proterivanje Nemaca iz Vojvodine i razmenu stanovništva sa Mađarskom.
Ipak, najveći zaokret napravio je po pitanju Sandžaka. Dok je 1934. pisao kako Sandžak nema neku posebnu fizionomiju, tokom NOP-a je drastično korigovao stav. Kao neobično omiljen i poštovan političar u svom zavičaju, postavljen je novembra 1943. za predsednika Izvršnog odbora ZAVNO Sandžaka. Njegov revidirani stav bio je da Sandžak, ukoliko već ne može da bude zasebna republika (što je, doduše, jedno vreme propagirao), ne treba deliti nego ga kao autentičnu celinu valja pripojiti Srbiji ili Crnoj Gori. Samu sednicu s kraja marta 1945, na kojoj je doneta odluka o ukidanju sandžačke autonomije i podeli njegove teritorije između Srbije i Crne Gore, Vukosavljević je bojkotovao.
Kao nekompromitovani predratni autoritet i učesnik NOP-a koga su podjednako uvažavali i Srbi i sandžački Bošnjaci, Vukosavljević je marta 1945. postao ministar za kolonizaciju. Istina, njegovo ministrovanje je trajalo svega 11 meseci. Od početka je bio prilično rezervisan po pitanju partijskog koncepta kolonizacije, ali je rešio da u posao uđe čiste savesti i bez kompromisa. Najveći problem sa kojim se susreo bio je povratak srpskih i crnogorskih kolonista na Kosovo i u Makedoniju. Naime, pošto je marta 1945. doneta privremena zabrana njihovog povratka, Vukosavljević se stavio na stranu kolonista. Tito mu je obećavao da će lično omogućiti povratak kolonistima, dok je istovremeno savetovao Albance da se strpe kako bi im nepravedno oduzeta zemlja bila vraćena.
Avgusta iste godine donet je Zakon o reviziji dodeljivanja zemlje kolonistima u Makedoniji i kosovsko-metohijskoj oblasti. Vukosavljević nije krio svoje nezadovoljstvo. Ukazivao je na surovost revizionih komisija koje su naseljenicima ostavljale samo „krčevine“ i utrine koje su bile teške za obrađivanje. Istovremeno, kačaci su u pravnom smislu izjednačeni sa „političkim krivcima“ pa je zemlja vraćena ljudima koji su u doba prethodne Jugoslavije bili proglašeni za odmetnike i državne neprijatelje.
U jesen 1945. Vukosavljević je došao u sukob sa najvišim funkcionerima nove vlasti koji su njegove govore smatrali „neprijateljskim“. Moša Pijade je bio za to da se svi predratni kolonisti najure sa Kosova „bez izuzetka“, dok ih je predsednik federalne Srbije Blagoje Nešković nazivao „četnicima“ i „izdajnicima srpskog naroda“. Pošto se nije mirio sa takvim stavovima, Vukosavljević je najavio svoje povlačenje sa mesta ministra. Nakon neuspelog posredovanja Aleksandra Rankovića i pokušaja da smekša „Sretu“, državni vrh je odlučio da na relativno pristojan način ukloni prepreku. Prvog dana februara 1946. Vukosavljević je došao na posao, ali ga je službenica obavestila da je Ministarstvo za kolonizaciju ugašeno. Onaj ko je pokrenuo čitavu kolonizaciju, simbolički je potopljen zajedno sa njom. Bila je to prilika da se ponovo okrene naučnoj karijeri i pisanju radova iz ruralne sociologije.
Novi režim se definitivno distancirao od rezultata kolonizacionog poduhvata koji je sprovela jugoslovenska monarhija. To ne treba ni da čudi ako se imaju u vidu motivi, metodologija i rezultati međuratne kolonizacije. Adam Pribićević je čitav taj proces i hvalisanje jugoslovenske kraljevine „kako nije upropastila kolonistu“ sarkastično uporedio sa situacijom u kojoj otac odvodi svoje dete da uči zanat kod propalog zanatlije. I kada bi kojim čudom dete čak i napredovalo, otac bi se ponosno busao u grudi: „Vala sam ga othranio, uhlebio i čoveka od njega načinio“.
Peščanik.net, 04.06.2013.